Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Mo­žda je pri­ča bez­broj pu­ta is­pri­ča­na, ali je mo­ram po­me­nu­ti u uvo­du ovog ka­zi­va­nja. Sje­ća­mo se mi sta­ri­ji onog pro­lje­ća 1999. go­di­ne kad je iz­u­zet­na Hil utr­ča­la u mu­že­vljev pre­zi­dent­ski ka­bi­net i ra­do­sno cik­nu­la – ''pro­lje­će će na Ko­so­vo sti­ći ra­ni­je''! Bi­li je klim­nuo gla­vom, klim­nuo je Ha­vi­jer, klim­nuo je Ve­sli, i smrt je po­le­tje­la na Sa­ve­znu Re­pu­bli­ku Ju­go­sla­vi­ju. Na­ša voj­ska se ni­je mo­gla do kra­ja od­u­pri­je­ti onoj zlo­či­nač­koj or­ga­ni­za­ci­ji, a bi­jes u na­ro­du bio je ve­li­ki. Po­naj­vi­še zbog po­ni­že­nja. Za­to su lju­di, ma­hom u Sr­bi­ji, iz­la­zi­li na tr­go­ve, gle­da­li u ne­bo, pso­va­li, pje­va­li pr­ko­sne pje­sme. Srp­ski ro­ke­ri, na če­lu sa Bo­rom Đor­đe­vi­ćem, sni­mi­li su pje­smu ,,De­cu ti ne­ću opro­sti­ti''. Sve sve, ali ubi­je­nu dje­cu ni­ka­da...
Ovih da­na, po­sle bi­je­sa Ono­ga u par­la­men­tu i po­ka­zi­va­nja pr­stom ko­me će po­seb­no ,,da­ti'', sje­tih se ove pje­sme i to­ga da ne­što, ipak, ni­je za oprost. Mi­slim, kad do­đe dan za po­la­ga­nje ra­ču­na, a jed­nom će do­ći.
Svi gra­đa­ni Cr­ne Go­re ima­ju ne­što za šta bi Ono­me tog da­na is­po­sta­vi­li ra­čun uz jed­nu ri­ječ – pla­ti. Ka­ko je kon­stant­no po­ni­ža­vao na­rod svih ovih go­di­na, pret­po­sta­vljam da bi na­pla­te po­ni­že­nja bi­lo naj­vi­še.
Naj­svje­ži­je je ono iz ok­to­bra pro­šle go­di­ne kad je pu­stio ma­ski­ra­ne na­sil­ni­ke da bi­ju i tru­ju na­rod. Po mo­guć­no­sti i da pre­ga­ze ko­ga. Ali uza­lud, na­rod se upla­šio ni­je. Ni­su ga upla­ši­li ni mi­tra­lje­zi na bor­nim ko­li­ma. Mi­tra­lje­zi?! Da, da. Sje­ća­mo se do­la­ska Nje­go­vog or­ke­stra na ,,kon­cert'' – ko­lo­na ko­ja je­či je­kom si­re­na i mi­tra­ljez­dži­je na vr­hu oklop­nja­ka. Glav­ni grad evrop­ske Cr­ne Go­re, ne­za­vi­sne, sem od ne­kih am­ba­sa­da, u dva­de­set pr­vom vi­je­ku. Li­der ne­če­ga u re­gi­o­nu. Dr­ža­va svih nje­nih gra­đa­na. U cen­tar gra­da se ša­lju mi­tra­lje­zi ko­ji bi tre­ba­lo da se is­pra­zne na po­ni­že­ni, glad­ni, go­lo­ru­ki na­rod. Na svoj na­rod. Na star­ce, rad­ni­ke, stu­den­te. Na že­ne, na omla­di­nu. Na pen­zi­o­ne­re. (Mi­tra­ljez – pje­ša­dij­sko oruž­je ko­je je u sta­nju u krat­kom pe­ri­o­du is­pa­li­ti vi­še uza­stop­nih hi­ta­ca.) Va­lja­lo bi mu, tog da­na, za­pje­vu­ši­ti ob­ra­du one Bo­ri­ne – mi­tra­lje­ze ti ne­ću opro­sti­ti.
Još mu po­sle sve­ga, po­sle svih de­ce­ni­ja raz­boj­ni­štva, ne­što ni­je po­ta­man. Pa pri­je­ti. Pa vri­je­đa. Pa se, ka­ko bi re­kao naš na­rod, ne­što be­či.
Na kra­ju, je­ste li zna­li da u Cr­noj Go­ri ži­ve van­ze­malj­ci? Da, da. Tu su, me­đu na­ma. Kao u se­ri­ji ,,Tre­ći ka­men od sun­ca’’. Iz­gle­da­ju kao svi dru­gi, sa­mo ma­lo dru­ga­či­je raz­mi­šlja­ju. Ni­šta im, zna­te, ni­je ja­sno. Kad Onaj po­kre­ne pla­će­ni­ke da bi­ju na­rod, van­ze­malj­ci ka­žu – pu­sti po­li­ti­ku, svi su oni (po­li­ti­ča­ri) isti. Ne ra­zu­mi­ju se u tu na­u­ku. Ali, kad jed­na gru­pa lju­di za­pje­va tre­nut­no naj­ve­ći hit u nas, onaj od dvi­je ri­je­či, on­da im stva­ri po­sta­nu ma­lo ja­sni­je, pred nji­ho­vim van­ze­malj­skim oki­ca­ma se ma­lo raz­bi­stri sli­ka, pa ka­žu – ''au ka­ko su ne­kul­tur­ni, to ne va­lja, ne pra­vi­te are­nu od par­la­men­ta, gle­da nas svi­jet, ni­je im to uli­ca…''
Eto, ako ni­šta dru­go, ovih ki­šnih da­na ima­mo o če­mu raz­mi­šlja­ti – o hi­tu ko­ji se za­čas na­u­či na­pa­met, o mi­tra­lje­zi­ma, o ne­shva­će­nom dik­ta­to­ru…
Uz­dra­vlje.